Новинар: Шта смо, поводом светског дана поезије, могли видети у програму библиотеке?

Јасмина Иванковић: Код нас је обележен Светски дан поезије, он се празнује од 1999. године одлуком УНЕСКО-а. Први Светски дан поезије је одржан те године 21. априла у Паризу. Сврха обележавање светског дана поезије је заправо неговање поезије као жанра за који се верује да је некако у дефанзиви и да уступа место прозним врстама.

Ми смо овде имали један поетски маратон. Сви чланови удружења књижевног клуба „Димитрије Туцовић“ и сви они којису то желели могли су тог дана да дођу и на том маратону прочитају своју песму или нешто изрецитују. Имали смо око 40 људи и програм је трајао више од сат времена.

Новинар: Колико Ви мислите да је поезија важна за људе?

Јасмина Иванковић: И поезија и читање уопште је изузетно важно. Зашто је важна поезија? Поезија је чувар језика, дивна стилска вежба ивежба меморије. Уз поезију учите различита значења једне речи. Такође је врста уметности и изражавања. Поезија као категорија је присутна у животу сваког човека и питање је само колико неко жели да оплемени свој живот.

Новинар: Мислите ли да поезију могу да разумеју сви или мора да постоји одређена врста размишљања?

Јасмина Иванковић: То је универзални језик. Не мора свако да разуме сваку песму, али може да нађе ону коју разуме. Од народних песама па до филозофских, онај коме се допада филозофска песма вероватно неће народна. Човек мора да буде отворен и да негује ту љубав према лепом, уметничком и креативном у себи.

С обзиром да сте били наставница српског управо у нашој школи, која су ваша запажања о деци која активно читају књиге и деци која уопште не читају? Постоје ли велике разлике на интелектуалном нивоу?

Примећује се много. Примећује се по навикама које деца имају. Ми наставници после неколико реченица можемо да схватимо да ли деца читају, по начину изражавања. Врло је важно да ми наставници дођемо и активирамо те механизме и потребу за читањем.

Новинар: Да ли Вам се више допада рад као наставница или директорка библиотеке?

Јасмина Иванковић: То су два веома различита занимања која траже другачије компетенције од човека. Бити директор једне установе захтева менаџерске способности, захтева одређени ниво комуникације с људима. Док с друге стране бити професор је нешто за шта сам се ја школовала и у суштини ја јесам професор. Шта год радим у животу ја полазим из перспективе пре свега педагога, а затим некога ко воли књижевност, ко тумачи књижевност и ко је обучен да та знања и вештине које је стекао током школовања пренесе другима.

Новинар: Да ли мислите да су млађе генерације довољно упознате са утицајем књига на размишљање, вокабулар и културу?

Јасмина Иванковић: Ја не знам шта се ту догоди у неком моменту, деца престану да доживљавају књиге на прави начин. Пре свега кад говоримо и о тинејџерима и о било чему у нашем друштву морамо да узмемо у обзир да смо ми у последњих 20 година као друштво прошли ужасне ствари. Држава у којој смо одрасли се распала и библиотеке су биле у ужасном стању. Наравно кад дете однесе кући књигу која је старија од његових родитеља неће имати позиотиван став према књизи. Ту је велики раскорак између потреба које имају тинејџера и онога што ми можемо да им понудимо. Нису заказала деца, заказали су одрасли. Опет ту мора да постоји разумевање, није увек до нас, некад је до материјалих и других околности. Некад битне одлуке доносе људи који не воле књигу. Али морате бити свесни да у вашем граду није тако. Имате могућности и до књиге можете доћи врсло једноставно и да вас не кошта пуно.

Новинар: За који жанр се млади највише интересују?

Јасмина Иванковић: Оно што је обавезно, лектиру. Мада, лектира деци више није омиљена. То је зато што ви не разумете језик у лектирама. Најчешће деца читају белетристику. То су неки новији жанрови: трилер, крими-трилер и научну фантастику. Деца воле писце који обрађују теме које су доступне у неким уметничким формама које су њима примичивије као што су филмови и серије. Чита се и популарна наука, као на пример археологија, историја, популарна психологија и тако даље.

Новинар: Да ли у великом броју библиотека постоје изложбе и различите врсте манифестација као код нас?

Јасмина Иванковић: Постоји само у већим библиотекама. Ми смо библиотека 4. категорије, значи општинска библиотека и према ономе што радимо, према резултатима које остварујемо и наградама које добијамо, ми спадамо у боље библиотеке у Србији у нашој категорији. Оно што нас заиста издваја су програмске активности.

Новинар: Да ли мислите да ће већи успех остварити књига са бољим садржајем или књига са бољом промоцијом?

Јасмина Иванковић: Јако је битна промоција али је опет одговорност на људима који промовишу књигу. Нама који радимо у установама које се баве стручно књигама садржина је много битнија али промоција може значајно да допринесе и продаји и популарности и читању књиге.

Новинар: Да ли мислите да квалитетније пишу млађи или старији писци?

Јасмина Иванковић: Млађим писцима је лакше. Из тог разлога они требају да буду бољи, све им је доступније. Ви не можете да замислите колико је људима пре 30 година било теже да дођу до информација. Знате ли колика је то привилегија што ви сад можете да седите кући и да се образујете. Чувени пример Милована Данојлића који је из села код Љига бос побегао од куће за Београд да би се образовао. Не знам ко је бољи али би млади требало да буду бољи.

Новинар: Да ли људи доживљавају књиге као едукацију или као уметност и уживање? Који је ваш лични доживљај?

Јасмина Иванковић: Библиотеке су најдемократскије установе управо из разлока што свако бира повод за долазак у библиотеку и потпуно легитимно право свакога да књигу одабере као средство сазнајно односно средство да се образује и да лично напредује. Али са друге стране књига заиста може бити забава. Књига може бити подстицај за креативност, за стваралаштво. Може бити нека смерница за лично понашање, подршка у емотивном развоју... Свако бира свако што је њему у књизи битно. Из тог разлога ја увек истичем да су библиотеке најдемократцкије установе. Да ли ћете књигу доживети као разоноду или као неко друго средство то остављамо читаоцима. Књига је мој посао и тако је доживљавам. Са друге стране књига је за мене увек била велики изазов и колико год да читам ја никад нећу прочитати све и можда нећу прочитати све што желим. Књига је моја љубав и ја заиста волим то што радим.